Слике Божидара Џмерковића имају све одлике његовог пластичног промишљања, у коме се креативна енергија уз драмски набој, са дозом уздржљивости, дефинише неочекиваним ликовним разрешењима. Он будно прати дамаре времена и иновације у уметности. Оформљен као сликар у шездесетим годинама, још и изврстан графичар, критички просуђује и не препушта се случају, јефтиним иновацијама које брзо дођу и кратког су замаха. Џмерковић следи свој пут, сликање је за њега свети чин, што подразумева да се сликарском техником може све постићи, употребом минималних средстава. Важан је духовни набој.
У многим сликама се огледа страх, као друго лице стварности, страх се одсликава на предметима, стварима, у замуклој песми птица, фокусирана у озрачености птице. Страх је почео од милосрдног анђела, који попут анђела из песме о апокалипси Ернеста Карденала, са електронским очима, док је овде скривен у пресији бомбардовања НАТО-а, чије последице горе у нашој свести.
Џмерковић се враћа интими, да би у њеном одблеску трагао за нечим од природе у окружењу. Флорални мотиви, лишће и цвеће, зачуђено и запитано, од зеленила, до примеса жутог и црвеног, од веселости до увелости. Форме лишћа у облику плућа, као да дозивају нечију памет, траже да их примећујемо у одбљеску белог. Чак и један једини лист је драма.
>>>> |